ĐAKON MIHAIL IZ MANASTIRA RAKOVICA OKUMIO SE SA PACIJENTOM IZ LAZE: "Ovde su ljudi razgolićeni u duši, prezreni..."

Pacijenti koji se nalaze na lečenju u Padinskoj Skeli, stacionaru Klinike za psihijatrijske bolesti "Doktor Laza Lazarević", na inicijativu zaposlenih imaju organizovane obilaske manastira, pravoslavnih crkava, ustanova kulture i mini izlete uglavnom na teritoriji Beograda.

Manastir Rakovica mesto je na koje rado odlaze poslednjih nekoliko godina, a tamo su upoznali đakona Mihaila Puaču koji ih uvek dočeka raširenih ruku. Đakon Mihail kaže da se među njima razvila bliskost, da su se prepoznali i da svakim narednim susretom uče jedni od drugih.

"Upoznali smo se prošle godine u ovo vreme. Spontano se razvila bliskost među nama jer su ljudi koji dolaze spontani, čisti i iskreni. Oni su razotkriveni, da tako kažem, za razliku od mnogih nas, pod ogromnim navodnicima, normalnih ljudi koji smo prilično ušuškani pod svojim maskama, prikrivenim stukturama svoje ogrehovljene ličnosti. Oni su tako jednostavni i čisti. Prepoznali smo se prosto, njima treba neko za razumevanje, a mi nismo prezali od toga im se posvetimo. To je po prirodi same svetinje i one bliskosti koje je patrijarh Pavle imao, koji je sahranjen u našoj svetinji i uopšte tamošnje zajednice koja je bliska ljudima i narodu koji dolazi, tako da mi nismo mogli a da ne budemo takvi. I oni nama tebaju, a i mi njima. Oni su nama potrebni da bismo se podsetili te jednostavnosti, da bismo sagledali svoje izvešačenosti, a mi smo njima potrebni radi razumevanja jer neke porodice su ih prezrele, stigmatizovale i napustile", kaže đakon za Espreso i dodaje:

"Sa druge strane mi smo im to dužni jer smo u njima prepoznali upravo Hristov poziv i pitanje koje će uputiti svima na svom strašnom sudu - Bio sam u tamnici, nisi me posetio, bio sam u bolnici, nisi me posetio, gladan sam bio, nisi me nahranio, žedan sam bio, nisi me napojio - i to će biti to ključno pitanje pred kojim ćemo se svi naći. Iz ljubavi prema Hristu, želje i dužnosti, mi smo njima pristupili i tako je sve krenulo", priča nam đakon Mihail.

Đakon je ovoga puta odlučio da poseti pacijente, a ujedno je prisustvovao priredbi koja je organizovana prostorijama dnevne bolnice u Padinskoj Skeli povodom promocije šeste zbirke pesama korisnika bolnice Milana Marjanovića. Više o promociji njegove najnovije zbirke pesama možete pročitati u našoj odvojenoj vesti.

"Još uvek sam zadivljen i pod utiskom, za mene je ovo jedno otkriće i još uvek sabiram utiske kako sa ove priredbe, tako razmišljam i o prethodnom iskustvu i poznanstvu sa njima. Uvideo sam neke ključne sličnosti između ove ustanove i manastira, čak mogu da kažem da ovde ima i nekih prednosti. Recimo ljudi koji se opredeljuju za manastir, oni žele da se posvete Bogu, žele da ogole sebe i uđu u taj ciklus ispovedanja, a ljudi ovde to čine ali ne po svojoj volji. Dakle, oni imaju jedan plus pred Bogom, ako ne i dva više. Ljudi koji se opredeljuju za monaški život, oni to rade po svojoj slobodnoj volji. Dakle, sami donose odluku da ne žive bračno, da budu na neki način čak i prezreni od drugih radi Hrista, da razlogićuju svoju dušu tokom ispovesti, da poste i da koliko god mogu, zbace te maske. Sa druge strane, ovde su ljudi razgolićeni u duši koja je u svima nama, više ili manje, ogrehovljena, bolesna, jadna i traži Boga. U manastiru se posvećuju Bogu, a ovde su ljudi sada ostavljeni od drugih, prezreni i to ne svojom voljom. Oni su ovde došli odbačeni, nemaju ništa osim sebe i donekle žive monaški - nemaju prava na suživot raznopolni, imaju razgovore sa svojim doktorima kojima se ispovedaju, govore šta su mislili, želeli", priča naš sagovornik i dodaje:

"Prvenstveno njima dajem prednost jer neko u manastir može da ode i da skrene sa tog puta u smislu da pomisli da je on nešto postigao, da je uzvišeniji, čistiji ili bolji od drugih. Ovde to ne može da se dogodi jer je čovek u bolnici ne svojom voljom i time ne može da se pogordi nikako. Pogledajte njihova lica, na neki način su kao deca. Oni čekaju da im se neko obrati i kaže šta da urade i to rade bez pogovora, dok u manastirima često bude i prepirki i pogovora, a to se dešava i u porodici", kaže đakon Mihailo.

Đakon Mihail Puača letos je postao kum jednom pacijentu bolnice koji je odabrao da mu kršteno ime bude upravo po kumu i na taj način njih dvojica povezali su se za čitav život.

"Kasnije će naše poznanstvo obeležiti i jedno kumstvo. Početkom proleća sedeli smo u letnjikovcu, pričali malo i ispostavilo se da Momčilo nije kršten i otac Goran mu je rekao da to nije nikakv problem, da ćemo ga mi krstiti. Zatim se poteglo pitanje ko će mu biti kum, pa sam se javio ja, onda je Momčilo izabrao da ima kršteno ime Mihailo, upravo po meni odnosno svom kumu. Eto, srodili smo se, okumili smo se, krštenje se obavilo početkom avgusta i to je bilo na radost svih", priča nam sa velikom radošću đakon Mihail.

Đakon manastira Rakovica kaže da Bog u ovoj situaciji pacijentima postaje najbolji prijatelj u životu, ali i objašnjava da nije istina da se ljudi okreću veri samo kada se nađu pred teškim životnim okolnostima. Često se međutim događa da ljudi urade potpuno suprotno - da prezru Gospoda u takvim okolnostima.

"Nažalost se ljudi često okrenu veri kada osećaju da su se našli u nekakvoj bezizlaznoj situaciji, ali to nije uvek slučaj jer neki bi mogli da kažu onda da verujući ljudi postoje samo zato što su u nekom očajanju, a da su u blagostanju ne bi ni tražili Boga, to nije istina. Istorija nam potvrđuje da je najveći broj prvih hrišćana bio iz srednje i visoke klase, ljudi koji su imali sve. Siromaštvo u bilo kom pogledu, materijalnom ili duhovnom, ne znači da će čovek da se baci u Božje naručje, može i da prezre Boga, mnogi tako i žive. Uopšte u našem narodu je prisutno to roptanje protiv Boga, svi se bune za nešto što nemaju i krive Boga za to. A onda, kada se desi da ljudi završe ovde i shvate da nemaju ništa i nikoga osim sebe, pronađu sebe voljenim jedino u rukama Božjim", priča sagovornik portala Espreso.

U dnevnoj bolnici postoji svakodnevni plan i program rada, pacijenti pored toga imaju mogućnost i kreativno da se izraze tako što prave razne rukotvorine, crtaju, oni koji žele pišu pesme, sviraju... Poruka đakona Mihaila je da nikada ne treba da zapostavimo dete u sebi koje svi imamo jer svi smo deca Božja i to je upravo jedna od stvari koje možemo da prepoznamo i naučimo od pacijenata ove bolnice.

"Monaštvo je kada se čovek vrati u detinjstvo, ima poverenja prema Bogu i ljudima koji su ti nadređeni kao roditelji, a ovde se takođe ljudi na neki način vraćaju u detinjstvo po sili prilike. Ovde vidimo njihove ručne radove, razvijaju kreativnost, dele jedni sa drugima, kao jedna velika porodica su, probleme rešavaju brzo, mire se i praštaju lako kao deca. Pogledajte ljude danas, posvađaju se malo i odmah više ne razgovaraju, ne dolaze jedni drugima za slavu, a deca se posvađaju brzo, ali se brzo i pomire. Poenta je da celog života negujemo to dete sebi jer u suprotnom ne samo da nećemo naslediti carstvo nebesko nego nećemo ni proživeti ovaj život kvalitetno", kaže đakon Mihailo Puača za Espreso.

Bonus video: Igor Jurić o puštanju u rad odeljenja za maloletnike koji su počinili ubistvo na Klinici dr Laza Lazarević

(Espreso/Dijana Spasov)